Narodni kalendar: Verovanja i običaji vezani za dan Svete Barbare

Sveta Barbara, ili Varvara, jedna od četrnaest svetaca pomoćnika u nevolji, jedna od najpoznatijih i najpoštovanijih svetaca i mučenika u srednjem veku, živela je u Nikomediji u 3. veku. Naši preci su 4. decembra, na dan Svete Barbare posekli grančicu sa voćke i stavili je u vodu. Ako je grančica procvetala do Božića, ćerka udavača je mogla računati na skoru prosidbu.

Prema legendi je ime Barbara ženski oblik paganskog Barbarusa. Morala je umreti zbog svoje hrišćanske vere, nakon što ju je car Maksimijan osudio na smrt, a presudu je izvršio Barbarin otac. Uskoro ga je udario grom i umro je u mukama.

Pošto je njena legenda povezana sa gromom, kult Svete Barbare je bio posebno jak u krugu zanimanja koja imaju veze sa eksplozijom ili vatrom. U srednjem veku su kule u kojima je čuvan barut često nazivane po njoj, da bi pomogla sačuvati opasni materijal od eksplozije. Kip Svete Barbare postoji i na čuvenom mostu u Pragu. Njena zaštita se traži protiv požara, pa se i na zvonima za uzbunu izlivao njen lik. Zato je zaštitnica i ljevača zvona. Zaštitnicom je smatraju i alpinisti, koje na putu vreba opasnost od oluje ili udara groma, ali i rudari, jer su u rudnicima bile česte eksplozije gasa. I na kraju, zbog kule u kojoj je živela i sa kojom je često predstavljaju, zaštitnica je i starih majstora zidara i arhitekata.

Za dan Svete Barbare su vezani običaji koji ženama i devojkama zabranjuju neke poslove. Na primer šivenje, jer bi tako mogle „zašiti“ zadnjicu koka i one ne bi nosile dovoljno jaja. Nije bilo preporučljivo ni tkati, jer se vlakna mogu zaplesti, a i stoka bi mogla oboleti. Nije se smelo meti, jer bi metla oterala i sreću, niti ostaviti odeću napolju, jer bi neko mogao baciti čini. Tog dana žene nisu smele paliti vatru, to su mogli samo muškarci, inače bi se u kući dogodila neka nesreća.

Narod je verovao da nije srećno ni pozajmljivati ili poklanjati, jer bi i time sreća napustila kuću.

Ali nisu važile samo zabrane, neke aktivnosti su bile preporučljive, a počinjala su i vračanja. Pošto su ljudi mnogo više bili povezani sa prirodom nego danas, pokušavali su verovanjima dati smisao ili objašnjenje za neke događaje i pojave, ili prognozirati njihov ishod, eventualno boriti se protiv zlih sila i nesreće.

Negde su čupali perje, drugde otakali vino, sijali pšenicu u plitke posude, kao na dan Svete Lucije, da bi pokušali proceniti rod sledeće godine: ako je pšenica do Božića proklijala, na njivama je trebalo bogato roditi.

Najvažniji narodni običaj je bilo lomljenje Barbarine grančice. Devojke bi tog dana odlomile grančicu sa trešnje ili jorgovana, stavile je u vodu, i ako je ozelenila, to je značilo da će se uskoro udati, ali je obećavalo i dobru žetvu. U nekim regionima su u vodu stavljali devet vrsta grana, a na svaku bi obesili cedulju sa muškim imenom. Do Božića su se grane svakog dana zalivale posle rorate (mise zornice), a koja bi prva ozelenila, ime na njoj je pokazivalo kako će se svati prosac. Spretnije devojke su mogle manipulisati sa cvetanjem da bi „pobedilo“ ime njihove simpatije.