Pedeset godina

2018. március 30. [18:31]


Sa nekoliko godina zakašnjenja, u drugoj polovini 60-ih godina su se pojavili i u mom rodnom gradu, u Bečeju (neka izvine oni sa izraženim nacionalnim osećajem, koji su na mađarskom prekrstili naziv mog voljenog grada, gde sam se rodio i odrastao u Stari Bečej - Obeče – za mene ostaje Bečej) momci sa dužom kosom. Bit-generacija je stigla i do nas. Naravno, kosa još nije bila do ramena – to je usledilo sa rokerima 70-ih godina – već samo malo duža, preko ušiju, sa šiškama poput „Bitls-frizura”. Sećam se, babe su bile najviše užasnute (one se više nisu sećale da se takva frizura nosila i krajem XIX. veka), pogotovu, kada su ugledale odlazeći sa pijace u Zelenoj ulici parove, gde su devojke bile, prema tadašnjoj nonkomformističnoj evropskoj modi kratko ošišane i postavljale su klasično pitanje: „Ko je muško, a ko žensko?”.


Osećaj života 60-ih godina, čija se ležernost ne može opisati rečima, se brzo žirila. I u Bečeju su se pojavili i prve zvezde. Među njima Đerđ Kulundžić, zvani Đusika. Koji je svirao na električnoj gitari i pevao. Osim toga posedovao je svojevrstan „lenonovski” humor, što je takođe nemoguće objasniti današnjoj generaciji (treba poslušati interjue koje su Bitlsi svojevremeno davali...). Đusika je bio taj, koji je mogao da mazne bilo koju „ribu” u Bečeju. Lična uspomena: 1969 godine sam imao 13 godina i bio sam tajno i beznadežno zaljubljen u jednu bečejsku lepoticu, koja nije bila kratko ošišana, nosila je konjski rep, što je takođe bilo u modi. Bilo je veliko razočarenje kada sam video kako je „naš Bitls” na korzou, gde se pojavio sa svojom „Vespom” posle nekoliko reči razgovora pokupio Nju i odvezao prema Tisi. Na osnovu kasnijeg razvoja događaja moglo se zaključiti (pošto se nisu pojavljivali zajedno) da je to bila avantura jedne večeri. Inače Đusika je bio jedini Bečejac, koji je čuo Bitlse uživo, na koncetu u Beču.


Đusika je svirao u gimnazijskoj grupi „Suze”, a kasnije je postao član vodećeg bečejskog benda, koji je nastupao na redovnim igrankama subotom u Donjem gradu, nedeljom u Omladinskom. Na tim igrankama je bila prisutna čitava bečejska omladina, bez obzira na nacionalnu pripadnost i mesta stanovanja, najmanje 1000 ljudi po igranci. Orkestar se na srpskom zvao „Sveci”, na mađarskom „Anđeli”. Razlog je taj, što je grupa uzela naziv prema tada veoma popularnoj engleskoj TV-seriji sa Rodžer Murom u glavnoj ulozi „Saints”. A Jugoslaviji je naziv tačno preveden, na mađarskoj televiziji, iz meni nepoznatog razloga korišćen je neprecizan prevod: anđeli.


Slučaj Đusike i tajno obožavane Lepotice mi je jasno dao do znanja: u „barenju devojaka” muzičari imaju prednost u startu. Da li je to bio povod, ili samo jednostavno obožavanje nove muzike i novog trenda, ne znam, sve u svemu, 1968-e godine su učenici Osnovne škole „Sever Đurkić” iz Bečeja, Ištvan Orčik, Šandor Međeri i Ištvan Blažanik odlučili da osnuju orkestar. Sa početničkom opremom i sa pridruženim članovima to se i ostavrilo, ali pošto je Bečej bio zauzet i nivo traženog kvaliteta bio visoko postavljen, momci su prve nastupe imali u Bačkom Petrovom Selu. Grupi su dali naziv „Sygma”. Jezički nepravilno i po mađarskom i po srpskom pravopisu. U grupi je došlo do odlučujećeg preokreta, kada se momcima, u svojstvu orguljaša, pridružio sin jednog od najbogatijeg bečejskog zanatlije, Laslo Butaš, sa diplomom Muzičke akademije. Grupi je puno značilo njegovo akademsko poznavanje muzike, ali još više sledeći detalj: čika Butaš, najpoznatiji i nabolji vulkanizer u Bečeju je upitao momke, da li ozbiljno misle sa tom muzikom, jer on zna da bez alata nema zanata i ponudio da će da pozajmi potrebne pare da kupe opremu, koja je trenutno najbolja u svetu. Čika Butaš je verovatno proverio koliko „anđeli” zarađuju po večeri (po nastupu, po glavi više nego što je bila prosečna mesečna plata) i znao je da će se investicija isplatiti.


Na najveći praznik bivše Jugoslavije, za 29. novembar 1969. godine, kada je uvek bilo najviše mase na igrankama po svemu sudeći previše prepotentni „Anđeli” (gde je inače i Đusika svirao) počinili su kobnu grešku. Udovoljili su molbi mlade i nepoznate grupe „Sygma” da odsviraju jedan blok od 45 minuta. „Anđeli” su kontali: Sigmaši ne traže lovu za nastup, znači pare ostaju njima, a manje treba svirati. Nisu računali sa tim da će „Sigmaši” doneti i postaviti najsavremeniju opremu (pored koje je njihovo bilo amatersko) i odsvirati blok sastavljen od britanskih i američkih hitova, što „Anđeli” nisu svirali. Takvu vrhunsku opremu je bečejska publika (pa i šire) do tada videla samo na fotografijama magazina „Džuboks”. „Sigmaši” su oduševili publiku i u roku od nekoliko nedelja „Anđelima” je pala zvezda. „Sygma” je preuzela obe ustaljene i uhodane tezge i absolutni primat u Bečeju. Sa ne beznačajnim prihodima (bez poreza).


Tadašnji članovi grupe „Sygma” su ubrzo postali zvezde na estradnom nebu Bečeja. Mi, mlađa generacija muzičara, koji smo tada svirali u gimnazijskom orkestru bili smo u još beznadežnijem slučaju, nego što su oni bili naspram „Anđela”. Nije bilo šanse da uložimo ogromne pare u sličnu opremu, kao što su oni imali, i još manje da dobijemo priliku u Bečeju. Odlazili smo redovno na njihove igranke i nadali se ... I tada nam je pomogla Jugoslovenska Narodna Armija. Prva postava „Sigmaša” je jedan za drugim dobila pozdravno pismo od JNA da se jave na VP taj i taj... Odlazeće članove su popunjavali od nas mlađih. Prvi koji je postao član „Sygme” od nas je gitarista, jedan od najtalentovanijih muzičara Bečeja svih vremena Rudi Reb (od 1985 živi u Nemačkoj, radi kao profesor u Muzičkoj školi). Ja sam postao punopravni član grupe 1976. godine. Uslov je bio da imam vrhunsku opremu. Tada sam kupio pojačalo „Fender” i bas gitaru „Fender Jazz Bass”. Gitaru i sada koristi moj sin Lorant koji predvodi uspešnu grupu iz Budimpešte „Loci jatszik”.


U toku proteklih decenija kao punopravni članovi grupe „Sygma” bilo nas je skoro dvadesetak muzičara. Kao što je tadašnji gradonačelnik Bečeja, Peter Knezi, prilikom proslave 40. godišnjice postajoanja grupe rekao, „Sygme” su postale bečejski brend. Svaki muzičar, koji je imao priliku da bude punopravni član grupe je ponosan da pripada (zatvorenoj) „familiji sigmaša”. Familiji , koju povezuju zajedničke uspomene, koji se povremeno sastajemo uz ili bez svirke, ali obavezno obiđemo na groblju članove, koji su nas zauvek napustili. Prošle jeseni smo sahranili Laciku Butaša. Bili smo tamo, „sigmaši”, muzičari i članovi publike, koji su znali šta je Lacika značio za „Sygme”.


U subotu, 7. aprila sa početkom od 20.00 časova u velikoj sali KUD „Petefi Šandor” u Donjem gradu, gde je nekada „Sygma” preuzela primat od „Anđela” održaće se koncert nostalgije povodom 50. godišnjice postojanja grupe. Zahvalni smo rukovodstvu KUD „Petefi Šandor” što su nas pozvali i dali na raspolaganje salu za probe. Salu za koju nas vezuju drage uspomene. Mene pogotovu: osim što sam tamo bezbroj puta nastupa sa grupom, radio sam i kao korepetitor pozorišne družine, tamo sam upoznao suprugu, pa je čak i svadba bila u toj sali!


Prema sadašnjim informacijama, svi, još živi članovi „Sygme” su se odazvali pozivu. Sviraćemo isključivo repertoar iz 60-ih i 70-ih godina. Odsviraćemo iz pijeteta i te pesme koje su naši nekadašnji članovi benda najviše voleli dok su bili sa nama. I računamo na vas Bečejce, na sve vas koji ste još živi, koji ste nekada odlazili na igranke ili nastupe grupe „Sygma”. Koji ste se tamo zaljubili, upoznali vašeg budućeg, koji čuvate drage uspomene. Pa i na vas, koji niste nikada bili, ali su vam roditelji (bake i dede ?!) pričali o igrankama grupe „Sygma”. Mi, muzičari ćemo učiniti sve da vas vratimo u to srećno doba – na žalost nismo u stanju da učinimo da i nekada moćna bečejska privreda oživi – računamo na vašu podršku. Bili bismo veoma tužni da ta sala u Donjem gradu u subotu 7. aprila bude (polu)prazna. Da smo se uzalud trudili, nadali... Zbog toga smo odlučili da koncert, igranka u trajanju od osam do ponoći (kao nekada i poslednja pesma je Samba pa ti) bude besplatna, gde ćemo i mi muzičari, naravno nastupiti bez ikakvog honorara.


Niko od nas to ne pominje, ali je prisutno u nama: ovaj koncert, ovaj nastup će biti sada, i nikada više.


Az Ön hozzászólása


500 leütés maradt még

Eddigi hozzászólások

Nincs hozzászólás. Legyen az első!